Mira Adanja Polak: Ne mistifikujem svoj posao

Razgovor s jednom od najvećih domaćih TV autorki odškrinuće vam vrata jednog drugačijeg sveta gde su oni koji imaju šta da kažu, dobronamerni vodiči kroz džunglu prosečnosti, nekompetentnosti i neukusa.

Ono što mnogi ne mogu, Miri Adanji Polak polazi za rukom. Ona je novinarka, producentkinja, autorka i voditeljka emisija „Mira Adanja Polak i vi” i „Ekskluzivno” na RTS-u. Krunom svoje karijere smatra intervju sa Vinčencom Kontičelijem, čovekom koji se suprotstavio mafiji na Siciliji. Obožava svedoke istorije koja se ne nalazi u istorijskim udžbenicima. Njeni najznačajniji sagovornici bili su Henri Kisindžer, Pjer Selindžer, Sofija Loren, Karlo Ponti, Džejms Vuds, Erika Džong, Orijana Falači, Indira Gandi, Gabrijel Garsija Markes, Aleksandar Godunov, lord Karington, Rudolf Nurejev, Dejvid Rokfeler, Kirk Daglas, Zoran Đinđić, princ Aleksandar Karađorđević, Irina Lidova... Uzbudljivim smatra i susret sa hroničarom britanske kraljevske porodice Hjugom Vikersom. Izdvaja susret sa Jelisavetom Karađorđević i opus o porodici Romanov, intervju sa ženom kneza Pavla, kneginjom Olgom. Prvi je novinar koji je svojim delom ušao u Jugoslovensku kinoteku. Često je pitaju o pravoj istini o Jovanki Broz, a ona odgovara kako je još rano da se o tome priča. Njen primer poučan je za mlade novinare: „Na svakom novinaru je da dobro razmisli koliko je spreman da uloži u svoje želje i da to i uradi”, kaže naša uvažena sagovornica. Kolege je često pitaju gde pronalazi priče, na šta ona odgovara: „Tu je priča, samo treba da je osetiš”. Mnogo toga joj se tokom karijere i samo namestilo. A ima tu i pomoći gledalaca, na svaki mejl koji joj stigne na adresu mira@krstarica.com, lično odgovara. Čini se da je Mira neko ko naprosto obožava svoj posao! Novinarstvo joj nikad nije bilo samo izvor prihoda, već pre svega ljubav.

Vi ste diplomirani psiholog, koliko vam je psihologija pomogla da bolje razumete ljude? Imali ste priliku da prvi intervjuišete osobu obolelu od side, a bilo je i dosta delikatnih ispovesti koje ste prikazali u svojim emisijama. Koliko je teško razgovarati sa ljudima u tako teškim duševnim stanjima?

Vi ili možete ili ne možete da razgovarate sa ljudima, ili osećate njihovo stanje ili ga ne osećate. Ne možete da glumite kako saosećate s njima jer kada to činite, kamera kao endoskop to pokaže. Ako vas tom prilikom ne slikaju, u tonskom zapisu, koliko god se trudili, vidi se da je to obično pitanje bez emocija. Ja nikada nisam svesna delikatnosti nečije ispovesti. Nakon intervjua ljudi kažu da su mi rekli nešto što nikada nisu nikome otkrili. Uvek posle takvog intervjua osetim koliko je u meni prisutno moje suštinsko zanimanje za koje sam se školovala. Nikada nisam prestala da osećam. Dešavalo se da prekinem snimanje i isplačem se jer mi je teško i treba mi vremena kako bih mogla da ga nastavim.

Na televiziju ste došli preko konkursa, a stalni posao dobili tako što ste „zapretili” tadašnjem direktoru Dušanu Miteviću. Rekli ste da ćete, ako vas ne primi u stalni radni odnos, uzeti advokata i oboriti konkurs...

Nisam zapretila Dušanu Miteviću jer tada nisam ni bila svesna ko je on. Samo sam na ponudu da budem honorarni saradnik rekla kako mi je nelogično da mi se nudi nesiguran posao, a dolazim iz stalnog radnog odnosa jer sam tada bila šef stjuardesa. Kazala sam da moram da se savetujem sa porodicom.

Primili su me, ali tri godine učila sam novinarstvo sedeći ispred producentske sobe i čitajući na različitim jezicima telekse. Bila sam uvek spremna da odem na aerodrom, uzmem izjavu od visokog gosta i primaknem se dovoljno blizu kada govori, na primer, o odnosima Jugoslavije i zemlje iz koje dolazi. Takav odgovor niko nije mogao da iseče. Videla se moja ruka sa mikrofonom i moj prsten. Tu je sledio potpis – reporter: Mira Adanja Polak. Dušan Mitević, u nekoliko navrata direktor i glavni urednik Televizije Beograd, rekao mi je, kada je već uveliko otišao u neke druge vode, da ga je zabavljala moja dovitljivost.

Po vama, novinaru preti samo jedna opasnost: da mu, iz sopstvene ili tuđe gluposti, bude oduzeto pravo da radi. I dalje gledate na to na isti način?

Naravno da to tako vidim, ali ne zaboravite, ja znam gde mi je mesto, šta radim i koje su mi obaveze. Tu sam da sledim svoju viziju, da poboljšam svet u kome živim i da donesem dobro sredini u kojoj sam. Nikada nisam pomislila da sam neko ko je blizu onih koje intervjuiše ili pobrkala lončiće misleći da sam važnija od programa koji radim. Nisam ratovala sa kućom u kojoj radim, ogovarala kolege, urednike ili o njima pričala loše. Ne mistifikujem svoj posao kao što ga ne mistifikuje ni moja okolina, a pogotovo ne moja porodica koja često zaboravi da subotom imam emisiju. Postoje i drugi kriterijumi po kojima zaslužujem pažnju svoje okoline. Nije to samo posao kojim se bavim.

Među izvorno američke „izume” spada i tok-šou, jedna od najpopularnijih televizijskih formi. Opra Vinfri je ovom emisijom uspešno pogodila senzibilitet prosečnog američkog gledaoca i plasirala se u sam vrh najbogatijih ljudi iz sveta šou-biznisa. Ako bismo pokušali da kažemo koja su to interesovanja prosečnog srpskog gledaoca, šta bi to bilo, a vi ste to definitivno otkrili?

Ja ne podešavam priloge i teme prema ukusu gledalaca. Radim ono što je meni zanimljivo, a imam sreću da se to uglavnom poklopi sa interesovanjem onih koji gledaju moje emisije. Mislim da se teško može dugoročno planirati program koji je po ukusu gledališta. Vi morate da poznajete sredinu i morate da budete autentični. Neophodno je da postoji pravi interes novinara, kao i interes onoga koji iznosi problem.

Veliko je zadovoljstvo pratiti vaše emisije, stalno ste na terenu. Paralelno sa emisijama „Mira Adanja Polak” i „Ekskluzivno”, povremeno se emituju i vaši čuveni intervjui koje ste vodili sa poznatim ličnostima. Kakve su vas teme privlačile i da li ste razmišljali o tome u kojoj meri će se to nekom svideti ili ne ili ste isključivo bili vođeni svojim instinktom i pravcem koji vas je vodio – ka neispričanoj priči?

Mene obraduje kada mi neko kaže da mu se dopala emisija, ali retko kad se povedem za nekim pomodnim događajem za koji pouzdano znam da to gledaoci vole da vide, a ja znam da to i nije nešto što bih emitovala. Emisiju radim po osećaju i možda vidim ono što drugi ne primećuju. Volim da otkrivam neobičnosti, da to bude nadohvat ruke, ali nezapaženo od drugih ljudi.

Kako ste znali da je novinarstvo posao koji ćete dobro raditi?

Smejaćete se, ali znala sam da ću to moći da radim zato što su svi bili toliko protiv. Išlo je tako teško, a ja sam ipak znala da to umem. U konkurenciji velikih svetskih imena često se dešavalo da baš ja uspem da dobijem intervju koji traže velike novinske kuće.

Velike televizijske kuće poveravale su mi zadatke koje sam uspešno obavljala na bilo kom terenu. Članke sam objavljivala u prestižnim magazinima: „Royalty”, „People”... Vidim da mi to leži, da mogu ljudima da pomognem i da me to raduje. Onda shvatim da se osećam dobro radeći ovaj posao. Ne stavim ja sve na ekran.

„Poznate ličnosti nastojim dobro da iskoristim. Ja se uvek prema njima postavljam ravnopravno. Ne mislim da oni meni nešto čine jer svaka osoba koja daje intervju za to ima neki interes”, to je ono što vi zastupate kao stav. Vi jeste poznata ličnost, mora li i ovaj intervju za „Bazar” da ima neki interes i šta je, po vama, pravi interes jednog intervjua?

Pravi interes ovog intervjua jeste to da vas iz „Bazara” i sebe podsetim na svoju saradnju sa vašim listom, kao i da nađete ekskluzive koje sam objavljivala u vašem magazinu. Ja sam sebe upravo u vašem časopisu profilisala kao novinara ekskluzive. Znam da sam „Bazaru” donosila rubrike rame uz rame sa velikim svetskim časopisima. Odlazila sam u londonski „Vogue”, sretala „Bitlse”, pisala o Džejn Birkin, prvim naočarima sa obojenim staklima, u tome uživala... Prvi put sam bila prepoznata kao novinar od strane Zorice Mutavdžić, nekada glavnog i odgovornog urednika vašeg lista. Govorila je, to su mi kasnije kazali, da sam nepredvidiva ali originalna, sa dosta energije i elana.

Šta je ono najvažnije što ste poneli iz roditeljske kuće i čemu su vas učili vaš otac, uvaženi urolog, profesor doktor Solomon Adanja, i majka Katarina, istoričar umetnosti? Kakav ste vi primer dali svojoj sestri Gordani i bratu Đorđu, s obzirom na to da ste bili prvo dete, pa se sve ono što ste roditeljskim primerom i lekcijama učili, sigurno odrazilo i na njih?

Moja sestra i brat i dan-danas tvrde da su naši roditelji na meni vežbali vaspitanje. Oni su mnogo bolje prošli. Na meni su isprobali sve što su mogli kako bi moje jako NE i decidirano DA bar malo ublažili. Roditelji su nas naučili kako moramo da budemo u miru sami sa sobom i da ništa ne vredi ako imaš loš san i ne poštuješ sebe. Stalno su govorili da je zdravlje najvažnije i kako se o tome mora voditi računa, kao i da se mora imati mera. Verujte mi da sve to sebi i ukućanima stalno ponavljam, isto kao što su to oni nama ponavljali.

U jednom trenutku želeli ste da budete stjuardesa, da li ste i na taj način pokazali da ste skloni tome da pružate otpor? Šta ste naučili za tih šest meseci letenja?

Bila sam ponosna stjuardesa Jugoslovenskog aerotransporta. Da samo znate sa koliko sam truda i zalaganja radila taj posao, koliko mi je bilo značajno da sve bude u redu, da svakom putniku rešim problem, da budem tačna... Toliko mi je ta obuka koristila. Tako sam naučila da racionalno koristim vreme, da razumem naloge, da ih brzo izvršavam, ali i da poštujem proceduru i uvek budem prisebna u vanrednim situacijama. Zato danas mogu da planiram posao i odvajam bitno od nebitnog.

Jednom ste izjavili da ste svog sina dobili tako što ste to jako želeli. Nije bilo lako, posle nekoliko pokušaja postali ste majka – dobili ste sina Marka. Da li ste zbog toga bili mnogo blaži kada je reč o vaspitanju ili naprosto nije bilo razloga za vežbanje strogoće jer vaš naslednik nema vaš temperament?

Moj sin Marko Polak ima moje osobine i kontrolisan očev temperament. Nisam uopšte imala potrebe da biram oblike vaspitanja zato što je u sebi pomirio sve dobre osobine. Moja unuka Lara Polak, neprikosnoveno „prvenče”, po kazivanjima mnogih nasledila je sve od mene. Unuk Andrej je zahtevni individualac. David je još mali, ali dovoljno zavodljiv. Moja snaja Sanja je heroj jer ima troje dece.

Udati ste za inženjera Martina Darka Polaka. Mislite li da je vaša porodica nekad trpela zbog vaše posvećenosti profesiji?

Moja porodica bi trpela samo ako bih ja bila nezadovoljna, a ja to nisam.

Deluje kao da celog života funkcionišete sami za sebe, da živite u svom paralelnom svetu, u onom koji se ne razbacuje materijalnim imetkom. Hrabri li vas činjenica da uvek možete da budete kao oni, a oni nikad kao vi?

Nikada o tome nisam razmišljala niti sam se sa bilo kim upoređivala. Imam neki svoj put kojim idem i želim da postignem svoj zamišljeni cilj. To je uvek neki intervju, nešto što me kopka, nešto što čekam da se rasplete. Vrlo često vratim se na neke emisije i zaključim da sam ih prerano uradila. Pre deceniju i po napravila sam nekoliko dokumentaraca o ruskoj carskoj porodici, a evo tek sada u naš svet ulazi ruski car i njegov spomenik u Beogradu. Jedan moj prijatelj mi je rekao da idem „suviše unapred”, nekada i po dvadeset godina.

Iako ponekad delujete agresivno, ništa ne radite na silu, umete da sačekate pravu priliku, pa makar to trajalo godinama i decenijama. Koliko trenutno imate stvari koje su „na čekanju” i da li se nekima nazire uspešan svršetak?

Ljudi često misle da sam agresivna, a ja samo želim odgovor na postavljeno pitanje - ne meni nego gledaocima. Kada ponovim pitanje na koje ne dobijam odgovor, okarakterišu me kao agresivnu. Imam na čekanju nekoliko stvari, naravno. Čekaju i one mene, a ne „pravo vreme”. Negde nedostaje neki podatak, negde neka slika, ali sve jednom dođe na svoje mesto.

Zašto vaše emisije ne propuštaju kolege iz konkurentskih kuća, kao i mnogi novinari iz pisanih medija? Često vaše ideje posle nekog vremena prave tiraže i povećavaju gledanost drugima. Koliko dugo danas traje ekskluzivnost?

Kada posle moje rubrike druge televizije krenu u dalja istraživanja, meni je to najveći kompliment. Važna je ideja i da je neko sledi. Nije sve u gledanosti, nekada je važno i ko gleda.

Koliko je tokom vaše bogate karijere bilo razočaranja?

Ako ih je i bilo, ja sam ih sve zaboravila. Jedino što me nekada podseti na ponešto od toga, jeste neka osoba koja mi ide u susret, smeje se, govori mi da se raduje što me vidi i pruža ruke. Ja se prisećam da tu nešto nije bilo baš u redu, ali ne mogu tačno da se setim šta je bilo po sredi.

Imate li nedosanjanih snova? Postoji li nešto što ste zaista želeli da učinite, a još niste?

Ja ne pravim planove, meni se stvari događaju. Nemam nedosanjane snove. Moje želje se odnose više na situacije u kojima ne bih želela da se nađem nego da nešto želim da posedujem.

Izvor: Bazar
Foto: Dina Jonsen